Фото: РТЦГ
Стваралаштво и умјетност Василисе Радојевић заслужују да им се посвети много више пажње, да се сагледају у цјелини, и да се њено мјесто у историји савремене црногорске умјетности прецизније одреди, поручено је са комеморативне сједнице у Никшићу.
Да ли је уопште могуће опростити се од умјетнице Василисе Радојевић, која је својим стваралаштвом постала бесмртна?
Но, како налажу земаљски закони у Градској кући у Никшићу, одржана је комеморативна сједница.
Сјећања на богати сликарски опус, неукротивост умјетничког талента, душу и нестварне љепоте, евоцирали су, прије свих, Василисини најближи.
У име породице Радојевић, писаним ријечима ,које је прочитала Антонина Бојанић, присутнима се обратио Ненад Ускоковић, нагласивши да су ријетки сусрети били драгоцјени, те да је Василиса била много више од своје љепоте.
“Била је умјетница, стваралац, жена чији се живот не може разумјети одвојено од умјетности којој га је посветила. Зато бих волио да се данас, док говоримо о њеном животу, запитамо: колико смо заиста умјели да видимо њено стваралаштво? Колико смо, као друштво, спремни да препознамо и подржимо људе који својим талентом обогаћују заједницу, не тек када оду, већ док су још међу нама”, поручио је Ускоковић.
Аутентична и своја, и на сликарском и животном платну, Василиса је оставила траг који ће изнова откривати будуће генерације стваралаца.
Емотивно, пријатељски и са дубоким поштовањем о Василисином ликовном умијећу, трагањима, животним несрећама и другарским разговорима, говорио је дугогодишњи пријатељ умјетнице, академски сликар Никица Раичевић.
“Рећи ћу само једну реченицу коју сам сигурно брусио од првог дана познанства са мојом колегиницом и мојом другарицом, а то је: Дацо мој, пред нама је понор и ми морамо из тог понора изаћи са четком, са сликом и са бојом, и то са дугиним бојама, ако мислимо да спасимо себе и човјечанство”, рекао је Раичевић.
Предсједник Општине, Марко Ковачевић, обећао је да ће се град одужити умјетници која је прославила Никшић и Црну Гору широм региона и Европе.
“Можда нисмо успјели када је требало да помогнемо колико је требало. Било је много оних који су се трудили да то тако буде. Морам да будем искрен и да кажем да институције нису заказале када је сама држава и град у питању, већ да су приступиле свему томе онако како треба и како је њихова обавеза. А да ли смо ми као друштво и заједница то урадили, то је већ друго питање”, рекао је Ковачевић.
Умјетнички опус Василисе Радојевић, каже историчарка умјетности Љиљана Караџић, доживљава са читавим бићем и позива да му се поново вратимо.
“Њена умјетност заслужује да јој се посвети још пажње, да се сагледа у цјелини и да се њено мјесто у историји савремене црногорске умјетности прецизније одреди”, поручила је Караџић.
Извор: РТЦГ
