Пише: Стефан Симић

Гледам овај ћаци филмски фестивал у Нишу и схватам да постоје две врсте глумаца:
ћаци глумци
и остали.
Ћаци глумцима није важно за кога играју ни шта играју.
Важне су паре.
Од Жељка Митровића не узима се ништа, јер је све што има стекао заглупљујући народ и био десна "прљава" рука свим режимима до сада.
Уместо да главна звезда буде нека наша легенда или филмска дива, била је Јована Јеремић и Ван Дам.
Некада смо на том фестивалу имали Зафрановића, Грлића, Карановића, Марковића, Сидрана.
Данас имамо људе са образом ђоном.
Шта се догодило?
Ништа.
И управо је то најгоре.
Једно велико ништа данас води нашу културу.
Филм је, уместо врхунца уметности, постао продужетак Пинка.
Парада кича и шунда чији задатак није да те узвиси, учини бољим и нешто у теби покрене, него да те угуши бљутавошћу и ништавношћу.
Уместо да стварамо филмове у рангу највећих на свету,
Ми се такмичимо који ће бити гори.
Црвени тепих више није пут до уметности, него отирач пред Вучићем и нечистом савешћу.
Од глумца се више не тражи дар, него снисходљивост.
Некада је филм узнемиравао власт.
Данас власт финансира филмове које већина не жели ни да гледа.
Не снима се ради уметности, него да би се окренуо новац.
Филм. Прасе на ражњу. Певаљка.
Шта год.
Само нека се врти.
Без моралних и естетских критеријума.
Најуспешнији глумци постали су они који умеју да не виде ништа око себе.
Што мање видим и знам, више играм.
Није проблем када глумац игра негативца.
Проблем је када негативци финансирају филмове.
То онда више није филм, него легализација нечијих злодела.
Није уметник само онај који уме да одглуми бол.
Уметник је и онај који препознаје бол друштва у којем живи.
Зато памтимо Бекима Фехмиуа, Небојшу Глоговца, Соњу Савић.
Не само зато што су били велики, него зато што су са нама
делили нашу бол и судбину.
Гледајући њих, још смо знали
ко смо,
где смо
и шта нас боли.
Велики филмови не настају из послушности.
Настају из сукоба са лажима које су постале нормалне.
Без ризика нема велике уметности.
Има само нашминкане празнине обојене у розе.
Данас плаћамо лојалност
уместо генијалности.
И по чему ћемо памтити Нишки фестивал,
који је некада окупљао
највеће уметнике региона?
По томе што ћемо га што пре заборавити.
Да би нешто било незаборавно,
није довољно направити спектакл.
Потребни су људи.
Велики људи
којима имамо потребу да се поклонимо
и кажемо:
Хвала.
А онима који су од уметности
направили јефтину тезгу,
можемо само да поручимо:
Не продајте нам бескичмењаштво и полтронство
као уметност.

Текст преузет са ФБ профила, с дозволом аутора