Пише: Бојо Пижурица

Примијећено је да се Црна Гора понаша као хистерични тинејџер коме су обећали да ће му купити нови ауто, само треба да пређе довољним. Он већ себе види за воланом, замишља бљештави дисплеј а мирис кожних сједишта голица му ноздрве. Аута још нема али му сваког дана причају о њему. Биће догодине, отуда толика нервоза.

Али, ту је Влада да смири ситуацију. Свака јој је као Крлежина. Црна Гора не смије да западне у нестрпљење, да обрадује душмане. ЕУ је ту као циљ, само треба бескрупулозно одабрати средство.

Црној Гори је мјесто у ЕУ, тако се изјаснио народ који се није ни изјашњавао и кога нико ништа и не пита. А да га је питао не би се ушло у Нато. Узгред, Трамп поручи да Европа мора да надокнади трошкове Америци за помоћ послату Украјини.

И Влада зна да западне у нестрпљење и нервозу. Рече да се уплашила од хибридног дјеловања и да неко хоће да је раскује ко климаву шупу. Знамо ми ко. А она стоји кано клисурине и Секулина брда тврда.

Можда је рјешење за смањење напетости пуштање неке опуштајуће симфоније свакога дана изнад Црне Горе. Можда Сметана јер има много сметених или Бетовен јер има много глувих.

Ако, не дај јаки Боже, не уђемо у ЕУ, ништа се спектакуларно неће десити, сем што ће ови пасти са власти а доћи они који су били и који имају проблем за свако рјешење. Тешко ли је трпљети власт некоме ко је власт био, отуда оволика кривњава и коевитезање.

Ено, Шпанија условљава проширење ЕУ признањем каталонског и баскијског језика као званичног. Српски нијесу помињали.

Важно је да смо ми разрадили и сценарио неуласка и да смо развили све своје самоодрживе капацитете. Надам се да, у сваком случају, прекрупа и вареника неће стизати из хибридне Србије. Екавицу на врећама и пакетима не бих могао да поднесем. То кад видим, лијевом се прекрижим.

Европа се познаје и по томе што сваки свој пропуст настоји да заташка и да за њега окриви неког другог. По томе смо ми одавно Европа. И никада не лаже, а ако и лаже, чини то у правом тренутку. Тако то иде, живјети се не мора, лагати се мора.

Ако је шта у Црној Гори Европа, онда је то Бока. А она се зове тако да јој се каже – Бок! Бок заљеву хрватских светаца.

И Никшић је Европа, односно имао је прије другог рата хотел који се тако звао. Власник је био Митар Никовић, а налазио се у улици Цара Душана, данас Карађорђева, налет их било. У току рата у њему је била смјештена команда карабињера а подрум је служио као затвор.

Хотел је завршио тако што је срушен у пријатељском савезничком бомбардовању које је навођено вјештим и сигурним Титовим оком. То је исто оно око које је свратило у Сплит у Мештровићеву радионицу да се лично увјери како напредује кљуцање Његошеве јетре испод јабланичког камена. После нас је све поставио испод тог мрамора.

Ипак, кећна Европа не гарантује радост и весеље, гарантује само вође и вођство. Вођа се познаје по томе што окреће леђа народу да би га повео тамо ђе му каже туђа памет. А туђа памет тешко је бреме. Онда се испостави да то није вођа већ послушник а нада и вјера у послушника велика је народна срећа. Наш вођа је ту, можда не толико као особа, већ као идеја.

Уколико већ није, наша нада треба да се уздигне на ниво прагматичности одакле беспоговорно прихвата туђу памет. Наши проблеми и туђа памет, и ето рјешења. И ми и наши проблеми постаћемо туђи. Што туђи себи то милији Европи.

Борба (С дозволом аутора)