Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља приредила је књижевно вече на коме су представљене збирке поезије пјесника Игора Мировића: „Светло у светионику“, „У лавиринту“ и „Исповести венецијанског кловна“.
Игор Мировић је рођен 1968. године у Крушевцу. Објавио је шест књига поезије: „Небо над Византијом“ (1994), „Кремен пламен“ (2004), „Повратак у Лотос“ (2020), „Светло у светионику“ (2022), „У лавиринту“ (2024) и „Исповести венецијанског кловна“ (2025). Његове пјесме заступљене су у антологијама „Српски север“ др Драшка Ређепа, „Пелуд света“ Пере Зупца и „Песници Новог Сада“ др Зорана Ђерића.
Добитник је књижевних награда „Деспотица Ангелина Бранковић“ и „Алексије Везилић“ за књигу „Светло у светионику“, као и награда „Аполон Сирмијенсис“ и „Печат вароши сремскокарловачке“ за књигу „У лавиринту“. Добитник је и међународних књижевних награда „Немањин жиг“, коју додјељује Удружење књижевника Црне Горе, и „Вавилон“, коју додјељује Друштво писаца Македоније, за пјесничко стваралаштво, као и награде „Балкански књижевни видици“ Међународног фестивала „Књижевни круг“ из Скопља.
Његове књиге превођене су на словачки, македонски и румунски језик. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе и Друштва новосадских књижевника. Живи и ствара у Новом Саду.
Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, говорила је о пјесничкој збирци „У лавиринту“, која „отвара питања човјекових унутрашњих сукоба и противрјечности савременог доба“, истакавши да кроз мотив лавиринта пјесник обликује слику човјековог трагања за смислом и поузданим животним упориштем. „Лавиринт није само простор животних искушења и моралних недоумица већ и израз човјекове суочености са сопственим жељама, страховима, заблудама и ограничењима. Трагање за излазом стога постаје трагање за духовним и етичким ослонцем у времену поремећених вриједности.“
У наставку свог излагања Ђачић је направила критички осврт на сваку од цјелина које чине ову збирку, а чији распоред прати ширење пјесниковог интересовања, „од интимног и чулног доживљаја, преко критичког суочавања са друштвеним и цивилизацијским расулом, до духовног преиспитивања и трагања за трајнијим вриједностима“.
Збирку пјесама „Исповијести венецијанског кловна“ Ђачић је представила као дјело које отвара широк простор историје, „од древних цивилизација и библијских предјела до политичких и духовних противрјечности савременог свијета“.
Поезија Игора Мировића не нуди читаоцу удобност равнодушности, закључила је Ђачић, већ је у питању поезија која позива читаоца да преиспита и свијет и сопствено мјесто у њему.
Мр Зора Јестровић, говорећи о пјесништву Игора Мировића, истакла је да пјесник пише поезију и прати вријеме у коме живи, тако да читалац може пратити биографију времена у коме живи и његову биографију. Јестровић је нагласила да се аутор у својим пјесмама осврће на човјека који треба да се врати свом изворном лику, оном поштеном, добром и лијепом што је некада било међу људима. „Игор Мировић прати сва модерна и страшна збивања у овоме свијету“, нагласила је, истакавши да је његова поезија пут ка очовјечењу.
Пред запитаношћу како ријешити проблеме, Игор Мировић се у својим дјелима враћа у прошлост, „он тражи рјешења у дјелима, у мислима великих људи, односно великих Срба из прошлости“, истакла је професорка. Аутор је писао о Ђурађу Црнојевићу, Данилу и Арсенију Чарнојевићу, Петру Цетињском, Владици Раду, Светозару Милетићу и бројним другим.
„Он је кренуо од својих личних осјећања, затим је свој народ ставио у центар збивања, затим Европу, а последњом збирком цијели свијет и човјечанство“, истакла је Јестровић, нагласивши да је Мировић пјесник космополита.
У наставку излагања професорка је говорила о „двојству“ на које нам пјесник указује у свом стваралаштву, а које за сам народ може имати кобне последице.
Аутор Игор Мировић говорио је стихове из својих збирки.
Књижевно вече је одржано у читаоници Библиотеке, 20. октобра 2026. године.
Извор (фото: Народна библиотека ,,Стеван Самарџић" Пљевља
