Фото: РТВ ПГ
Фабрика Радоје Дакић је почела са радом 1946. године, као државни пројекат Владе Народне Републике Црне Горе, а током деценија постала је један од симбола индустријског развоја Подгорице и Црне Горе. Од некадашњег индустријског гиганта, данас је остала тек једна машина за озубљење – нијеми свједок времена када је у фабрици радило и стварало на хиљаде људи.
,,Људи који су радили у Радоје Дакић, није било ни богатих, нити сиромашних, то је било златно доба. Ми смо производили 700 машина годишње, за време Марка Лековића, Петар Синановић, Божо Мијановић, то су људи који морамо поменути, јер су дали пуно залета Радоје Дакићу. Урађена је деиндустрилизација, сад исто то се дешава Европи“, казао је за РТВ Подгорица бивши радник тог предузећа Милан Вукчевић.
Фабрика је престала да ради 2006-е, а за бивше раднике, међутим, прича о „Радоју Дакићу“ тиме није завршена. Годинама указују на, како кажу, неријешена питања и своја потраживања.
,,Тамо се неко обогатио, е сад нека плате. А ово морају из буџета дати. Ми смо тражили да из буџета уђе то јер држава је већински власник. Они морају то да дају, али чекају да пођу па да неко други нека даје и брине о томе. То је брука за Црну Гору“ , истиче Вукчевић.
А некадашњи радници посебно истичу обим производње и резултате које је фабрика остваривала. У најбољим годинама, из њених погона излазиле су стотине машина годишње, а производи су били намијењени и иностраном тржишту.
,,Имали смо заиста велики програм. То су биле хале, само је фалила писта и могли су авиони да се монтирају“, наводи бивши радник Милутин Драгаш.
За генерације које су у „Радоју Дакићу“ провеле радни вијек, фабрика није била само мјесто производње, већ и простор у којем су се стицала знања, градиле каријере и стварале везе међу људима.
,,Радоје Дакић је био школа добрих међуљудских односа, школа кадрова, школа напретка. Сваке године од 1946. д док није наишао цунами национализма и национал шовинизма који је обријао не само Радоје Дакића, него Југославију, најљепшу државу у свијету. Ми као радници нијесмо знали ни ко је које вјере, ни ко је које нације. Е то је био Радоје Дакић“, наглашава бивши радник Милентије Ђуровић.
Данас, осам деценија након оснивања, од фабрике су остала сјећања радника и једна машина. За њих, довољно да подсјети на вријеме када је „Радоје Дакић“ био симбол рада, развоја и индустријске снаге Подгорице и Црне Горе.
Извор: РТВ ПГ
