Фото: приватна архива
Пише: Предраг Р. Зорић
Осим Јеховиних свједока, на овим просторима већ деценијама масовно постоје поклоници и свједоци многих личности из свијета политике, спорта и поп културе.
Ако о њиховим идолима не пишете стриктно афирмативно, аутоматски ризикујете бруталан напад армије фанатика која грчевито брани статусе које су њихова божанства стекла, некад заслужено, а много чешће потпуно незаслужено. Нисмо ту да хвалимо и подилазимо већини ради пар лајкова. Ту смо да деконструишемо митове, оголимо стварност и без устезања попљујемо естрадни медиокритет. Идемо. 
БУНТ ИЗ ВОЈНОГ СТАНА
Један од највећих парадокса југословенског рокенрола осамдесетих година јесте чињеница да је његов бунт плаћен из државног буџета. Кључна покретачка снага „антисистемског” звука стигла је директно из војне елите.
Најважнији аутори тог времена били су дјеца официра ЈНА. У преводу: одрастање у најзаштићенијем друштвеном слоју у СФРЈ. Али, поента је у томе како је ко искористио тај повлашћени стартни положај. Док су Милан Младеновић (син официра Спасоја) и Бранимир Џони Штулић (син пуковника Ивана) ипак изабрали путеве идеализма, да би оголили малограђанштину и систем, трећи официрски син је одлучио да искористи систем и да се наплати, схвативши да идеализам не купује некретнине.
РОКЕНРОЛ КАМЕЛЕОН
Када је Горан Бреговић (трећи син официра) својевремено отворено рекао: „Ја сам лопужа коју нису ухватили”, он није само признао како ради, него је поставио темељ комплетне естрадне манипулације на Балкану.
Док је уживао у сигурности војних станова и социјалистичке аристократије, Бреговић је прецизно скенирао шта пролази код милионске масе која је тек допутовала из села у градове. Желећи да се политички ушлихта већини, смислио је генијалну маркетиншку крилатицу: „Ми смо сви сељачка дјеца, сељачки синови”. Човјек је патентирао „пастирски рок” – узео чисту народну музику, умотао је у рокенрол и гласне гитаре, па је препаковану продао онима од којих је бјежао у свој војни стан. Пастир је нашао своје стадо, а стадо му је платило у сувом злату.
Бреговић је био свјестан да треба да зачини свој опус квалитетним текстовима, па је знао да ангажује праве пјеснике попут Душка Трифуновића или Влада Дијака, ипак обезбјеђујући својим пјесмама ванвременску вриједност. Поред склоности ка музичкој рециклажи (читај: плагирању), Бреговић је имао непогрешив камелеонски инстинкт за опстанак на тржишту. Када је крајем седамдесетих његов „пастирски рок” почео да губи дах пред налетом Новог таласа, Брега је преко ноћи окренуо плочу.
За потребе албума „Доживјети стоту” (1980), дугокоси рокери из Бијелог дугмета су одшетали до фризера, ошишали чупе, ускочили у уска одијела и почели да глуме новоталасне бендове.
Тај потез је најбоље дефинисао Милић Вукашиновић, који је духовито примијетио: „Под старе дане се ошишали, па млате главом к'о Хоура”. Био је то чисти естрадни опортунизам, али мора се признати, изведен са високим нивоом занатске интелигенције.
ШЕГРТ У ФОТОКОПИРНИЦИ
Ако је Бреговић био мајстор естрадне манипулације, његов најбољи шегрт Дино Мерлин је дефинитивно отворио најпрофитабилнију фотокопирницу на Балкану. Рана фаза његове каријере била је лоше копирање Бреговићевог „new partisans” концепта (што је и доказао намјенском пјесмом „Успаванка за Горана Б.”). Али, током соло каријере, шегрт је потпуно оголио формулу и превазишао мајстора у практичности.
Што би човјек губио вријеме на измишљање нота кад су UB40, Принс, Мајкл Џексон, Ману Чао или Лука Карбони већ све снимили? Док заслијепљена армија фанатика са почетка наше приче и даље плаче на његовим концертима, мислећи да слуша врхунску умјетност, иза кулиса стоји само једноставан инжењеринг који свјетске хитове пакује за домаћу малограђанштину. Шегрт је потпуно оголио занат: препиши, залијепи, уновчи и макни се са сунца. 
ОД СУПЕРМЕНА ДО МУЈОВЕ АЛАТКЕ
Главни парадокс Мерлиновог рада лежи у текстуалном изразу. Умјесто поетске суптилности коју су Бијелом дугмету доносили прави, расни пјесници, Мерлин је понудио текстуалне конструкције са којих дословце цури патетика, баналност и ментална празнина.
Његов стил је заправо збирка баналних рима и поп-културних клишеа попут „Нисам ја Супермен”, зачињена убацивањем брендова седатива у стилу „...и стоти Персен”. Али врхунац његовог пјесничког „генија” су неукусни шок-ефекти и медицинске дијагнозе. Човјек хладно испаљује да „вријеме можда лијечи сиду и туморе” и епског апсурда како „Мујо и даље има добру ћуну”. То није поезија, већ прорачунато склапање ријечи на прву лопту, са циљем да се некако попуни простор од првог до последњег акорда украдене туђе мелодије. Важно је да се римује, па макар била и дијагноза.
ПАРАДОКС ФИЗИОНОМИЈЕ
Чувени француски режисер и глумац Пјер Дукс је Белмонду на самом почетку каријере сурово поручио: „Са таквом главом, никада не би могао да узмеш жену у наручје, јер то једноставно не би било увјерљиво.” Слично, готово у длаку, важи и за нашег Дину.
Када видимо његове слике из младости, јаз између појавности и улоге ванвременског срцоломца постаје готово комичан. Напросто, када га видиш из тог раног периода, ти му естетски и физиономски не можеш вјеровати ни ријеч о ономе што пјева. Нема тог поетског покрића, али кога је брига за то. Све док има стада, биће и пастира. 
ИЗГУБЉЕНИ КОМПАС
На крају, чињеница да је Дино Мерлин један од најпопуларнијих извођача на овим просторима не говори баш ништа о његовој умјетничкој генијалности. Али зато говори апсолутно све о културолошком суноврату и потпуно изгубљеном музичком компасу просјечног Балканца. Данас је популарност постала врховно мјерило медиокритета.
Просјечном Балканцу данас је лако увалити било шта. Тражи се инстант-патетика без икаквог менталног напора, па се пасивно гута оно што естрада избаци под натписом "емоција".
Мерлинов рецепт ушећерене патетике упаковане у туђе мелодије постао је закон модерне естраде. Оригиналност и писменост су проглашене за вишак и прогнане на маргину, да се раја случајно не би замислила док конзумира овај вјештачки сјај.
Извор: ФБ, дозвола аутора
