Фото: приватна архива

Пише: Бојо Пижурица

Није за Црну Гору главна вијест то што убрзано јури ка ЕУ, што затвара поглавља али не и поглавника, што штрика устав за европско миље, што овог листопада преговара око нашег брода, већма је главна вијест да се овијех дана било у Ватикану. Јурило се до Ватикана у европским патикама.

Али, шта ћеш, судбина мој тата, то је политика. А политика каже да наша политика мора у Ватикан.

А што се тамо било, сазнаћемо у наредним годиницама а можда и брже. Наредним годинама треба бити наредан. Ако наредних година уопште буде и било. Можда онај украшени рекет буде одиграо који гем на неком нашем терену, у игри је неколико градова али је један фаворит.

Тениски рекет који је предат на поклон, закрашен је мотивима из Црне Горе. Не знамо који су то мотиви али слутимо да међу њима није било Његошеве капеле нити какве, недобог, ћириличне шкработине.

Важно је да је глава рекета из главе цијела народа. И да је храбро туц муц речено оно што мисли мнозина, да је Ђоковић наш и да тамо не знају ђе је Јасеново поље. Није баш требало помињати да Новак воли пјесму „Весели се српски роде“.

И Тито је 44-те био у Ватикану, у коловозу мјесецу, па се по том коловозу возамо и дан данас. Он је тамо био тајно. Оно што је он некада радио тајно, ми данас радимо јавно. Али, он није однио рекет, него тепих под који су пометена сва бестијална непочинства чињена по НДХ.

Тај тепих је још тамо а под тепихом, изгледа, и брдо јасеновачких докумената која је Јосип мунуо зарад братства и јединства. Ееее, шта све црни Тито није истрпио за добробит Православља и српског народа.

Јозеф звани Тито и данас будно мотри на своју заоставштину. У Београду кроз шугу свог цвијетног фараонског здања а у Подгорици преко монумента пред којим наша политика мора да стоји мирно.

Када је дотични умрео, дневне новине су објавиле за нас најтужнију вијест – Умро Тито, живи дјело. У мору дотадашњих лажи и бесмислица, коначно ништа тачније није објављено ни обављено.

Ипак, доста нам је прошлости, треба бити заћорен у будућност. А будућност су Европа и Ватикан. Немој ми то раздвајат. Када дође, а ево је дошло, до подјеле Европе, на оно што је уз Москву и оно што је уз Ватикан, ми смо се на вријеме одредили. Или су нас одрадили. А што смо се одређивали, Бога питај. Јер, ми нијесмо уз Бога него уз Тита.

Час и чес Ватикану, они људи само раде свој ватикански посао, ми смо ту да припомогнемо. Знамо и ми шта је част.

И још нешто. Оном Зафрановићу забранити улаз у Црну Гору, и њему и његовом назови филму, па нека козара тамо ђе је научио. Мало ли нам је оних 2,7 млрд на грбачу од братског Загреба. Треба сад ми да им позлеђујемо ране. И мало ли нам је један наш режисер, наш дубровачки Лордан јуришник, који је у међувремену постао први црногорски лорд.

Извор: Борба, дозвола аутора