Фото: приватна архива

Пише: Предраг Р. Зорић

У филозофији постоји једно правило, познато као Ханлонова бритва, које каже: никада не приписуј злој намјери оно што се адекватно може објаснити глупошћу. И заиста, када човјек посматра МНЕ „Вучићеве свједоке” како у штампаном и дигиталном формату јуришају на здрав разум, лако упадне у замку да у томе тражи опортунизам, плаћене апанаже и синекуре. То би било претјерано признање за њихов капацитет. Добар дио ове веома гласне заједнице не ради све то због лоше намјере. Они једноставно то раде из чисте глупости.

Управо та искрена, догматска тупост објашњава њихову нестварну менталну гимнастику. Годинама су у Милу Ђукановићу оправдано видјели деспота који крчми државу, гуши институције и хапси због другачијег мишљења. Али када се потпуно исти рецепт, зачињен са мало више патетике и таблоидног кича СНС кухиње, тај исти деспотизам одједном постаје врхунски израз патриотизма. Ваљда је аутократија као лоше домаће вино. Не ваља ништа док је туђа, али кад је „наша”, клизи као Моет.

Јер, за просјечног „Вучићевог свједока” из нашег малог Монтенегра, ствари су кристално јасне: чињенице су превише досадне да би се човјек њима оптерећивао. Шта вриједе егзактни докази, корупција, криминал или не тако дискретно крчмљење суверенитета на Косову, када насупрот томе имате чисти аксиом патриотизма? Тај аксиом нема потребе преиспитивати и доводити у сумњу као што чини сваки разуман човјек. Ако се ипак дрзнете да упитате како то друштво може да почива на пљачки, криминалу, лажи, вулгарности и издаји, одговор нећете чекати дуго. Арсенал је спреман: аутоматски постајете „пицулић”, „милогорац” или „антисрбин”. Сјајан изум, мора се признати. Лијепљењем ових етикета неистомишљенику успјешно елиминишете потребу за посједовањем мозга и свог мишљења.

Та потреба за слијепим обожавањем Вође није од јуче; ми смо ипак вриједни мали пионири који су још од земана ћопавог машинбравара научили да држава не куца у судовима и законима, већ у срцу једног човјека. И толико нам добро иде то урушавање достојанства да нам ни највеће свјетске величине нису скупе да их провучемо кроз блато. Када дежурни квази-аналитичари осјете потребу да бране проваљеног и потрошеног политиканта (Вучић), они ће без устезања испљувати и једног Новака Ђоковића. Јер, зашто бисмо чували свјетско чудо које се рађа једном у вијеку, када га можемо принијети као жртву на олтар једне пролазне, губитничке партијске књижице?

Ваљда таквих попут Новака имамо на извоз, па нам се може.