Фото: приватна архива
Пише: Бојо Пижурица
Црна Гора је умјесто земља обећана, земља обећања. Да се испунио само дјелић обећаног, ово би била најсрећнија земља на свијету. Мало нам се обећало колико нас још чека. Обећања држе земљу и градове, док је њих биће и народне наде. Може бити, највећа казна за један народ јесте недостатак обећања. Какав је то народ коме нема шта да се обећа.
Када је Черчил обећао народу крв, зној и сузе, изгубио је изборе. Ако би наши Черечерчили то обећали, такође се не би наносили власти. Политика више није вјештина могућег већ вјештина обећавања. Без обећања не би било политике. Код нас је највећи непријатељ онај ко сумња у обећано.
У Црној Гори се не може претјерати са давањем обећања. Најбоље пролазе они који највише обећавају, чак и оно што им се не тражи. Ништа тако не повећа углед човеку као дата обећања. Вођа може бити само онај ко најкрупније обећава.
Обећања рачунају на кратко памћење. Обећање је блиско облећавању. Најуспјешније је оно обећање које заслијепи и хипнотише човјека.
Човјек није оно што зна или уради већ је оно што обећа. Ми не подносимо човјека који ништа не обећава. Обећај да видим ко си. Какав би био овај црни живот да није обећања. Обећања су свијетле тачке живота.
Нема тога шта овом народу нијесу обећали. Обећање дјело краси. У времену безнађа остају само обећања. Шта су све обећавали комунисти, а тек комунисти демократе.
Ево на примјер, обећали су нам Европу а добили смо Низоземску. Обећали слободу а добили чобаницу. Да овчица не занесе своје руно у жбун поред ЕУ пута.
Прави човјек је уз дато обећање већ припремио три оправдања. Оправдања морају бити још маштовитија од обећања. Оправдање је успјешно само ако садржи ново обећање. Какав је ко види се по томе шта и како обећава. Ко обећава млако и без жара, ту нема ни човјека ни обећања. Обећања морају бити атрактивнија уколико долазе са више инстанце.
Ипак, неки би рекли – у поштеном друштву и код честитог човјека, обећања немају шта да траже.
Ако те обећање не додирне, има нечег доброг у теби. Код правог човјека обећање изазива осјећање стида. Код обећања, интелигенција је на испиту.
Обећања не рачунају на здрав разум него на похлепу и лакомост. Није тачно да обећање вријеђа ум, оно га само подсјећа шта би могао да постане. Обећања стављају на испит карактер народу. Морал се најлакше начне обећањима. Поуздање у обећања је најгоре што се може да се деси неком народу. Ништа није тако тужно као вјера у обећања и прилагођавање истим.
Обећања што су невјероватнија то боље звуче. Односно звече. Храброст обећања превазилази сваку другу.
Ипак, није све у обећањима, има нешто и у испуњењима. Више ваља једно добро обећање него два испуњења. Испуњење стреца од превише обећања. Што обећање роди, испуњење не исправи.
Људи се дијеле на оне који обећавају и оне који вјерују у обећано. Владају они који обећавају. Обећају а не трепну.
Обећање зна да буде горе од лажи. Подло и препредено утире пут лажима. Каква ли је она будућност која зависи од обећања.
У земљи у којој је ријеч била светиња, обећања су узела примат. Што се мање може, више се обећава. Људи који обећавају вуку земљу напријед у обећану будућност. Понекад је то вучење за нос. А будућност не хаје за обећања.
Заборав је најбољи пријатељ обећања. Народ који заборавља ко је, зрео је за нова обећања. Та обећања се дијеле на празна и шупља. Једна су за душу а друга за мозак.
Обећања су поуздана таман колико и Жоржова обећања куму. А Жорж је европско име. Обећање увијек некако удеси да на крају носиш џакове у солани или се тучеш за његов рачун.
Извор: Борба, дозвола аутора
