Пред читаоцима „Васојевићке ријечи“ је разговор са човјеком који је пола вијека писао о другима, а чија животна и професионална прича данас и сама заслужује да буде записана.
Постоје новинари који биљеже вријеме, и они рјеђи, чији текстови временом постану свједочанство једне епохе. Гојко Кнежевић припада овим другим. За више од пола вијека проведеног у новинарству, хиљаде исписаних страница, репортажа, разговора и књига, остао је вјеран ономе што је, како сам каже, научио у суровој и лијепој Велици под Чакором — да се ријечи не троше узалуд, да се не околиша и да се истина не прилагођава тренутку.
У његовом новинарском и књижевном рукопису зато се непрестано преплићу човјек и завичај. Велика, Чакор, Полимље и Васојевићи код Кнежевића нијесу само географија, већ простор памћења, припадности и моралне обавезе. Из тог простора понио је приче о обичним људима, горштачкој мудрости, прецима и страдањима, али и увјерење да је задатак новинара да стане уз истину и да од заборава сачува људе и догађаје које би вријеме иначе могло прекрити тишином.
У разговору за „Васојевићку ријеч“ са Гојком Кнежевићем зато нијесмо говорили само о његових пет деценија у новинарству. Отворили смо и теме које далеко превазилазе једну професионалну биографију: Велику и културу сјећања на жртве покоља 28. јула 1944. године, спорно питање отварања пута Мурину–Чакор–Пећ, велику полимску школу новинарства, судбину „малих“ људи којима је посветио значајан дио свог стваралаштва, ћирилицу и положај српског језика, али и питање које постаје све важније — како сачувати завичај када млади из њега одлазе.
Пред читаоцима „Васојевићке ријечи“ је разговор са човјеком који је пола вијека писао о другима, а чија животна и професионална прича данас и сама заслужује да буде записана.
Одрастање и завичајни коријени: Рођени сте у Велици, суровом, али поносном подчакорском поднебљу које је изњедрило бројне интелектуалце. Како је велички крш и Ваша породична генеза утицала на формирање Вашег новинарског и књижевног израза?
– Одрастање у Велици под Чакор планином, у којој се надгорњавају дивљина и питомина, суровост и љепота живота избрусило је оштрину и јасноћу мог новинарског израза. Сурова природа учи човјека да не троши ријечи узалуд, нити да околиши, него директно у срж. Такође, то што сам потомак барјактара црногорске војске (од кога неки „бране“ Црну Гору) обавезује ме на моралну одговорност у професионалном раду, и уопште у животу. Знате да барјактар у најжешћим биткама ни по цијену живота није испуштао заставу. Поносно је носећи, на Скадру су један за другим тешко рањени барјактар Филип Вучков Кнежевић и његов брат Милија, мој дјед, а отац Вучко-Вујко се са Голооточког мучилишта вратио с ознаком УДБЕ „непоправљив“ (што је значило нијесу га „преваспитали“). Јунаштво дједова и очеву стаменост у тешким временима могао сам, у новим околностима, слиједити одговорним радом и понашањем. Тако су њихова барјактарска застава и непопустљивост пред мучитељима постале моја обавеза да пишем истинито, без иоле злурадости и, не дај боже, подметања било коме, а да станем на страни тлаченог и правде. То је мој дуг прецима, али и велика обавеза према потомцима – ако им не могу оставити виле и друго богатство, могу то да без стида кажу чији су.
Спој суровог Завичаја и поноса на своје претке и све храбре Величане усмјерио ме је, дакле, да не пишем да бих служио некоме или забавио јавност, већ да истинито свједочим – да о конкретном проблему или особи оставим поуздан траг у времену. Колико сам у томе успио нека суде читаоци.
Култура сјећања на велички покољ: Као човјек из тог краја и јавни дјелатник, како оцјењујете данашњи однос друштва и институција према стравичном покољу у Велици 28. јула 1944. године? Да ли смо као народ коначно изградили достојанствену културу сјећања на жртве фашистичког терора или и даље постоје празнине које се морају научно и књижевно попунити?
– Овај злочин, тачније – геноцид према нашем селу, пола вијека је, у времену социјализма, прећуткиван зарад „братства и јединства“ и, зато, био на маргини званичне историографије. Посљедњих тридесетак година учињени су важни кораци ка изградњи достојанствене културе сјећања, што је допринијело да Српска православна црква 2017. године канонизује свете пивске, величке и горњеполимске мученике, чиме је сјећање на жртве добило трајни литургијски и духовно-културни оквир. Такође, Скупштина Црне Горе је, након промјене ДПС власти, усвојила Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици, што представља кључни корак у званичном државном признању ових погрома недужног народа. Влада се обавезала да у Велици изгради Меморијални центар, али од тога још ништа. Житељи Велике и Епархија Будимљанско-никшићка СПЦ, пак, организују достојанствене саборе – помене на жртве, а Завичајно удружење „Клуб Велика“ ради на провјери списка жртава. Стручни тим је утврдио да су 28. јула 1944. за само два сата и петнаест минута нацистичке јединице „Принц Еуген“ и „Скендербег“, у чијим су звјерствима предњачили припадници нацистичке Муслиманске милиције са подручја Плава, Санџака и Космета, на најмонструознији начин заклали или живе у ватру бацили 520 недужне дјеце, жена и немоћних стараца, док се за више од стотину жртава провјерава да ли су страдале тог кобног дана. Завичајно удружење је, такође, прије деценију упутило захтјев Влади Црне Горе да формира државну Комисију за стручно и непристрасно истраживање нацистичког геноцида у Велици 28. јула 1944. То још није учињено.
Нехватљиво је и да о геноциду у Велици нема ни ријечи у школским уџбеницима, али има о неким злочинима изван Црне Горе, које, иначе, нијесу починили наши држављани. Нажалост, те програме континуирано и злонамјерно „гурају“ неки историчари с високим академским звањима и државним принадлежностима а мало професионалног и људског образа, уз подршку медија, такође, дискутабилног кредибилитета.
Да се разумијемо, инсистирањем на култури сјећања Величани не оптужују потомке зликоваца, нити тражимо да се одричу од својих предака, али је пожељно да се сви суочимо с прошлошћу, како се, најчешће, само Србима спочитава. Дакле, култура сјећања на геноцид у Велици не смије бити извор нових међунационалних и политичких свађа, већ научно и институционално утемељена истина о жртвама и злочинцима – истина која чува достојанство невино страдалих житеља Велике, Горње Ржанице и Полимља, а истовремено опомиње да се то никоме и нигдје не понови.
Питање отварања путног правца Мурино–Чакор–Пећ већ деценијама изазива опречне реакције. Док једни у томе виде економски спас, инфраструктурно отварање и шансу за развој туризма горњеполимског краја, други изражавају оштру бојазан и страх због безбједносних и демографских ризика, сматрајући да би то могло додатно угрозити већ рањиво домаће становништво. Какав је Ваш лични став према овом отвореном питању и како помирити та супротстављена мишљења?
– Супротстављена су мишљења око иницијативе за отварање пута Мурина–Чакор–Пећ. Отварање ове најкраће саобраћајне везе Горњеполимског краја и Метохије, омогућило би бржи проток људи, робе и услуга, што би допринијело развоју општина Плав, Гусиње и Андријевица, које посједују изузетне природне љепоте, велики ресурс за развој планинског туризма, еко села и катуна.
Оно што се кроз историју дешавало на Косову и Метохији, па и у социјалистичкој Југославији „равноправних народа и народности“, а посебно притисак албанских сточара на величке катуне на Чакору осамдесетих година минулог вијека и све учесталији прекогранични криминал упозоравају, међутим, да отварање пута може, умјесто напретка, Величанима проузроковати и велики безбједносни ризик.
Да би се пронашло одрживо рјешење које уважава економске потребе и безбједносне гаранције, црногорска власт мора обезбиједити механизме потпуне заштите своје територије и локалног становништва. Свако друго рјешење отворило би простор идеолозима „Призренске лиге“ и пројекта стварања Велике Албаније на штету и овог дијела Црне Горе, што се на перфидан начин промовише (да не кажем остварује), чему свједочим још од гимназијских дана у Пећи седамдесетих година минулог вијека.
Прошле године сте обиљежили невјероватан јубилеј – 50 година професионалног рада у новинарству, највише као дописник листа „Побједа“. Када погледате уназад, колико се новинарска професија промијенила од Ваших почетака у „Универзитетској ријечи“ до данашњих дигиталних медија и портала?
– За пет деценија човјек довољно остари, а можете замислити шта све у толиком периоду преживи у динамичној и осјетљивој професији. На почетак у новинарству, с ове дистанце, радо се сјећам, јер је то сјећање на младост и корак који је, на неки начин, одредио мој професионални пут, па и живот породице. Иначе, и у то вријеме је било разних видова протекције у запошљавању, али су, чини ми се, више него након наводне демократизације друштва, цијењени и рад и способност појединаца.
Од мог почетка до данашњих дана новинарство се, иначе, из коријена промијенило – почев од технологије, па до професионалне етике. Некада су алати били оловка, блок, писаћа машина и телефонска говорница, а данас је све то спаковано у један „паметни“ телефон. Некада се извјештај диктирао стенографима телефоном или слао телефаксом. Данас се шаљу преко апликација и мејлова у реалном времену. До скоро је свака вијест темељно провјеравана и „сазријевала“ до сјутрашњег штампаног издања, а данас се брзина објаве секундама мјери, што често угрожава тачност извјештавања.
И поред технолошке револуције, срж правог новинарства остала је непромијењена. То су новинарски њух, трагање за истином, провјера извора и људска прича у центру пажње. Ниједна вјештачка интелигенција не може замијенити искуство новинара који познаје сваки кутак свог терена и тематске области.
Долина Лима и Полимље дали су нека од највећих имена југословенског и црногорског новинарства и публицистике. Како памтите своје колеге из Полимља који су се бавили овом професијом, попут Миша Трифуновића и многих других који су пером свједочили о судбини нашег човјека? Колико су они оставили трага у Вашем раду и да ли данас у овом крају има њихових достојних насљедника?
– Долина Лима и Полимље, заиста, представљају истинску колијевку врхунског црногорског и југословенског новинарства, која је изњедрила великане, чије је перо имало тежину, моралну чврстину и дубоку емпатију према судбини човјека. Сјећање на колеге чије је новинарско дјело било много више од заната буди дивљење и поштовање. Поред Миша Трифуновића, којег спомињете, високо поштовање завређује и Милутин Вугделић, из Грачанице на десној обали Лима, који је богату новинарску каријеру завршио као редактор у „Побједи“, искусни новинар који се бавио и језичком културом и историјом медија у Црној Гори. Из Грачанице је и Ратко Делетић, врсни пјесник и новинар. Дуго смо били колеге у „Побједи“, у којој је објавио вриједне репортаже и књижевне огледе. На лијевој обали Лима одрастао је и Влајко Ћулафић, истакнути новинар, писац и књижевни критичар. Ту су и Драган Радевић, Брахо Адровић и почивши Јован Дујовић, Страдимир Фатић, Томислав Шошкић...
Има, наравно, њима достојних сада врло активних насљедника, попут Дарка Јововића, Туфика Софтића, Мића Секуловића и да не набрајам.
Ваше књиге „Људи помена вриједни“, „(Не)обични међу нама“, „Сусрети и ријечи (разговори)“, „Траговима живота“, „Села и домаћини“, „Питомина дивљих предјела“, „Црногорско школство – теме и записи“, „Наше ране и ожиљци“ и „Перјаница катанцима окићена – привреда Никшића 1979.-2016.“ представљају својеврстан споменик обичном човјеку и истакнутим ствараоцима. Како сте међу хиљадама својих репортажа вршили селекцију за ове књиге и која Вам је прича из Полимља и Васојевића остала посебно урезана у срце?
– Хвала Вам што подсјећате на публицистичку круну мог вишедеценијског новинарског рада и живота. Поменуте књиге, као дуг Завичају и држави, заиста јесу споменик једном времену, али не само мојим прегнућем, већ више заслугом свих оних људи чије су судбине и животи преточене у моје репортаже и записе.
Дневна штампа брзо „пожути“ и заборави се. Зато сам из обимне архиве текстова тражио оне записе који имају ванвременску људску, па и књижевну вриједност. Бирао сам приче о маргиналцима који носе горштачку мудрост, о уништеним фабрикама које су храниле град, о просвјетарима који су описмењавали Црну Гору, као и о великанима који су, упркос слави, остали скромни. Сваки тај избор био је покушај да се од заборава отргне оно најбоље, али и најболније што смо као народ преживјели.
Као човјеку који је рођен у суровој али прелијепој Велици под Чакор планином, Полимље и Васојевићи нијесу само географски појмови – они су моја крв, Завичај и стална инспирација. Када ме питате која ми је прича остала посебно урезана у срце, неизбјежно морам да се вратим оној највећој нашој рани – геноциду у Велици 28. јула 1944. године.
Написати репортаже о томе значило је испунити дуг према прецима, Завичају и истини, како мртви не би били поново „убијени“ заборавом.
У својим записима често дајете глас маргинализо-ваним, а ипак необичним и добрим људима са сјевера Црне Горе. Да ли су управо горштачка мудрост и специфичан менталитет становника Велике и Васојевића били Ваша највећа књижевна инспирација?
– У праву сте. Горштачка мудрост, завичајни менталитет и тај специфични етос људи са сјевера Црне Горе, а посебно из моје Велике и Васојевића, највећи су ми животни и стваралачки покретач.
Људи који нијесу заузимали фотеље, нити кројили државну политику, него знојем хранили породице и градили боље услове у градовима и селима, за мене као новинара су за високо поштовање. У њиховим наизглед обичним животима, крију се епске драме, невјероватна искушења и, изнад свега, непатворена људска доброта. То су често људи који немају високе школе, али имају искуство вјековима прекаљеног живота на чакорским и васојевићким бунама и вјетровима. У свакој њиховој причи о породици, стоци, радном прегнућу или завичају крије се читава филозофија опстанка. Они су научили да трпе, да пате у тишини, али се и искрено радују сваком и свачијем напретку. Забиљежити њихов глас за мене није био само новинарски задатак, већ морални чин. Они су били моја највећа инспирација и зато што су, остајући вјерни својој суровој груди земље, заправо остали најближи ономе што, како неко рече, човјека чини човјеком. Упркос тешком животу, оскудици и историјским вјетрометинама и страдањима, честити Величани и Васојевићи никада нијесу заборавили на традицију, родослов и образ.
Књиге објављујете ћирилицом. Зашто? Како гледате на уставно насиље над статусом српског језика и нерјешавање двојног држављанства у Црној Гори?
– Као нестраначка личност с респектабилним лингвистичким знањем, подсјећам да је ћирилица вјековима била примарно писмо у Црној Гори и неотуђив дио наше материјалне и духовне баштине. То што књиге објављујем на ћирилици израз је, прије свега, поштовања историјског и културног континуитета, али и пркос уставном насиљу над српским језиком. Према Уставу Црне Горе из 1992. године службени језик био је, да подсјетим, српски ијекавског изговора, а 2007. сведен је на језик у службеној употреби. То је учињено упркос подацима пописа (из 2003.) да се чак 63,49 одсто грађана (дакле, апсолутна већина) изјаснило да им је матерњи језик српски, док се 21,96 одсто опредијелило за црногорски језик. То је, са социолошког, лингвистичког и правног становишта, преседан у европској пракси, будући да је језик којим је говорило скоро двије трећине становништва изгубио статус службеног.
Српски језик је већински и по последњем попису – њиме говори 43,18 одсто, а црногорским 34,52. То, међутим, не обавезује црногорске законодавце да српском језику врате статус службеног. Само је на тлу некадашње Југославије озакоњено право да се, противно лингвистичкој науци, исти језик назове именима новонасталих државица. А водећој свјетској сили, САД, не смета енглески језик као службени. У великој Индији су службени језици хинди и енглески, а у Бразилу португалски. Или: у неколико земаља ЕУ је више службених језика: у Белгији – холандски, француски и њемачки, у Луксембургу – луксембуршки, француски и њемачки, Финској – фински и шведски, Ирској – ирски и енглески, Малти – малтешки и енглески, Кипру – грчки и турски, а у Шпанији и Италији чак и неки региони имају више службених језика…
Оно што може у ЕУ, којој хрлимо, не може у Црној Гори. Очигледно је да онима који су политичком трговином и злом намјером „забетонирали“ актуелни Устав, не одговара да се отклони дискриминаторски статус српског језика, чиме се прави неправда не само Србима, него и Црногорцима, који чине већинску језичку заједницу упркос вишедеценијском политичком и ненаучном инжењерингу. Баш као што се Србима из Црне Горе који претежно живе у Србији ускраћује право на двојно држављанство, док Хрвати имају хрватско, а Бошњаци босанско-херцеговачко. Тачно је да су они то право остварили прије проглашења независности Црне Горе, захваљујући томе што су Хрватска и БиХ раније изашле из заједничке државе. Али, зар није праведно и нужно да се то право омогући и мојим Величанима и Васојевићима који су у вријеме Југославије живот наставили у Србији? Као што сам ја из Велике осамдесетих година пошао у Никшић, тако је мој брат у Нови Сад. Рођени смо и одрасли у Велици, гдје нам је имање, кућа, породична гробница, али он, иако порески обвезник, не може имати двојно држављанство, које не даје по аутоматизму и бирачко право, које се дефинише прецизним (и строгим) резиденцијалним условом, а не да, као сада, на изборима гласају људи који, чак, деценијама не долазе у Завичај. Црној Гори нема напретка док се и та неправда не отклони.
Као човјек са огромним животним и професионалним искуством, шта бисте поручили младима из Васојевића и Велике који данас масовно напуштају своја огњишта у потрази за бољим животом? Како сачувати традицију и завичај у времену глобализма?
– Разумијем тежину избора пред којим стоје млади људи и схватам зашто одлазе из Васојевића и Велике. Трагање за бољим животом и сигурношћу природна је потреба за напретком. Глобализам је донио мобилност и повезаност, тако да се Завичај данас не чува само остајањем на дједовини, већ успјехом који остварите гдје год да сте. Циљ одласка не мора бити трајно пресељење, већ акумулација знања и капитала који касније можете уложити у свој крај. Многи успјешни људи данас раде глобално, а љета, празнике и слободно вријеме проводе у завичају, обнављајући куће и помажући локалну заједницу.
Такође, традиција Васојевића и Велике није само прича о прошлости и биткама – то је систем вриједности који вас чини отпорнима на изазове савременог свијета. Гдје год живите и радите будите препознати по ријечи, поштеном раду, достојанству, гостопримству и солидарности. То је најбољи споменик завичају.
Не заборавите да су Велика и Васојевићи изњедрили војсковође, писце, научнике и умјетнике свјетског гласа у много тежим временима него што је данашње. Ма гдје се налазили своју дједовину чувајте у мислима и плановима. Будите прави амбасадори свог Завичаја, са циљем да му се на неки начин одужите и огњишта потпирујете.
Разговор са Гојком Кнежевићем завршава се тамо гдје је, на неки начин, и почео — у Завичају. Јер послије пола вијека новинарства, бројних књига, хиљада текстова, сусрета и људских судбина које је отргао од заборава, у средишту његовог свијета и даље стоје Велика, Чакор, Полимље и Васојевићи.
Можда се управо у томе најбоље чита смисао Кнежевићевог новинарског и књижевног трајања. Није довољно само забиљежити догађај — потребно је сачувати човјека који је у њему живио. Није довољно говорити о прошлости — потребно је учинити да жртве не буду поново убијене заборавом. И није довољно позивати се на завичај — потребно је оставити нешто по чему ће он знати да га нијесмо заборавили.
Зато посебну тежину има његова порука младим Величанима и Васојевићима: одлазак не мора значити заборав, као што ни припадност завичају не престаје на његовим географским границама. Завичај се носи у имену, ријечи, поштеном раду, достојанству и обавези да му се једнога дана, на било који начин, нешто врати.
А можда је управо то и најбоља завршна реченица овог разговора: човјек може отићи далеко од свог огњишта, али све док зна коме припада и чему се враћа — огњиште није угашено.
Извор: Васојевићка ријеч
