Пише: Стефан Синановић
Гледе Мићановићевог спорног говора у ХН: све је то инспиративно, лијепо и дјелимично тачно, па и глумчева резонска примједба да цензура власти, у извјесном смислу, не дозвољава продукцију нових, како вели, Жилника, Макевејава, Диклића, нове Милене Дравић итд. али, боме, исто тако, ту продукцију понешто коче и друге бољке, попут непотизма који се, као мало гдје, запатио у српској кинематографији. Па пошто су се одојчад Бјелогрлића, Лечића, Менсура, Воје Брајовића, Мише Јанкетиће, Анице, Гагија Јовановића & Co. угурала у индустрију, ајде сад лијепо да се бавимо системом.
Поредак је труо и треба га реформисати, али не дао нам драги Бог да нам узорни модел за ту реформу буде српско глумиште или, још горе, да нам реформатори буду људи од формата и штедри визионари — српски глумци.
Говор глумца Драгана Мићановића на који се односи овај текст је објављен на ЕТВ.
Извор: ФБ страница аутора, с дозволом.
