Фото: Приватна архива
Изнио сам став да нови закон о култури треба да смањи простор забави и раздраганости из јавних финансија, а отвори грло за подршку прометејском стваралаштву, књижевности и писмености кроз шансу јавно-приватном партнерству (ЈПП), маргинализованом у посљедњих 25 година, исто као књига и писменост.
Још пар питања о тзв. креативним индустријама, које су на мала врата ушле у државни буџет, а на још ужа их се најављује за 2027. годину, са милионима еура подршке: ако њих, креативне индустрије, владе ЕУ подржавају у свом пуном саставу (сва министарства), ако се, истини за вољу, њима даје шанса за профит, али само кроз комплетну владу – зашто се у ЦГ амбиције креативних индустрија свих ресора обијају само о грбачу Министарства културе, најсиромашнијег?
Екологија, ево примјера, да реализује своје пројекте преко буџета за културу и тиме отима новац књизи и писмености? Отимачина од незапочетог канонског издања вербалне баштине – док у осталим ex-YU републикама сви имају по 50 или 100 томова националне књижевности? И то гдје, у отпадом најзагађенијој европској земљи (ЦГ), мјерено бројем становника и површином копна и вода?
Обрисати, очистити, дератизирати, обесмећити и обезђубрити отпадом затрпане цесте, обале, улице, ријеке, плаже, путеве од Улциња до Пљеваља и од Плава до Херцег Новог – гдје су сад креативне индустрије, зар то није њихов посао, кроз буџет Владе и надлежних министарстава? Солидна шанса за профит – посла ту има и за Аугијеве штале!
Зар заговорнике тзв. креативних индустрија, у њиховом насртају на најсиромашнији буџет културе и просвјете, не треба подсјетити на очевидност и логику: најприје треба средити канонско издање националне књижевности (кичму народног образовања и стваралаштва), као сав нормалан свијет, као све чланице ЕУ, па тек онда – од вишка капитала – финансирати занате и вјештине, радиност, фолклор, естраду?
Шта хоће Влада – да доктори књижевности, теоретичари, филозофи, физичари чисте од смећа долину Зете, Будву, Подгорицу, а креативни индустријалци (чипкарење, ливење стакла и пластике, раздрагана етнофилија, ћилимарење, мутабџијски занати) и бирократе арче новац на конферисање и фолклорна радовања?
Да нови креативци у агросектору, туризму, водопривреди, етно-занатима гуле буџет на рачун примарних атрибута културе (текст, писменост, музика, театар)? Зар фолклорно представљање Европи, умјесто дискурзивног представљања, и то у једној ЦГ која лежи на ријечима (епика, рани Бокељи, 50% XX вијека) и да јој ријеч измакнеш, не би знала на чему лежи?
Финансирање креативних индустрија у случају ЦГ (једина од ex-YU нација која није заокружила своју књижевност, а има најстарију, 1.000 година, од Димитрија Синајита) није ништа друго до умањивање националног капитала културе. Продукција провинцијализма бацањем јавног новца у приватне џепове, на раздраганост и забаву. Просто речено, и јасно речено, коруптиван однос према европским културним тековинама, изграђеним кроз бескомпромисан респект према трајним вриједностима.
У овом тренутку, пред вратима ЕУ?
Са сваког трга у престоницама ЕУ звучи једнодушна порука, римског, мадридског, варшавског, париског, берлинског, најзад прашког, гдје сам је чуо хиљаду пута за ових 45 година како туда корачам. Порука гласи: није ЕУ никакав Брисел (бирократски кастел са пет звјездица), већ скуп правила заснованих на поштовању трајног стваралаштва. Начело владања грађанина и државе, утемељено на заштити трајних вриједности, у духу чији је водич била и остала књига и писмо.
По мом увјерењу, а не намећем га никоме, већ износим пристојним тоном, Влада која игнорише чињеницу да тзв. креативне индустрије, заправо, могу бити коруптивне ако у буџету на силу заузму мјесто расуте и недовршене књижевне баштине (која је апсолутна основа културе ЦГ, patrimonio de palabra, како каже УНЕСКО), заораће наопаку бразду.
Предстојећи закон је важан да препозна прометејско стваралаштво кроз ЈПП и нове идеје, а не да га кажњава, као 25 година досад, сипајући новац тамо гдје се троши оно незарађено и уживају синекуре без резултата и покрића у знању и зноју. Сваки закон мора чути музику живота, а музика живота више не станује у поспаним установама, наједеним и напијеним, потрошеним, без нових идеја, него у живућем прометејском стваралаштву.
Најзад, идемо у ону Европу којој су француски и њемачки филозофи прије пола стољећа задали инструкције да се окане потрошених наратива, попут марксизма, просвјетитељства, општег религијског спасења, и пружи шансу малом, али истинском наративу прометејског стваралаштва, зар не?
Тамо, у ЕУ, очекују законе са политичким, а не коруптивним посљедицама.
Осјетио сам закон о култури на својој кожи ове године. Превео сам еп „Лажни цар Шћепан Мали“ на португалски с бразилским филозофом Родригом Мораисом и молио нашу Владу за подршку. Није стигао ни цент подршке, нити сам удостојен одговора. Објавио сам књигу о свом трошку (Бока Ф, Подгорица – Mais Brasil, Сао Пауло, 2026).
Сјутрадан сам прочитао у новинама да је Цеца за концерт у Колашину добила 75.000 еура, наводно од општине, али то су ипак јавне финансије. Што ће рећи, добронамјерни читаоче, закон тебе казни да сам самцит финансираш превод Његоша (први на португалском), из свога џепа, а пјевачицу за два сата раздраганости, пошто остави за собом шлепер смећа и пластике, награди петнаест пута више него што си ти тражио за превод и штампање „Шћепана Малог“ на језику чланице ЕУ који говори 300 милиона људи.
Vamos a Union Europea!
Да, vamos, vamos, али не са државом која финансира Цецу и грађанином који финансира Његоша… Него, ваљда, обрнуто.
Извор: Пулс јавности
