Фото: приватна архива
Деведесете године. Мрачне и тешке. Обичан дан.
Ненадано, кренух путем који је водио испод цркве Св. Василија Острошког.
Застадох.
Иза Дворца краља Николе обитавао је читав један недовршени град у камену.
Бијеле капије са витким стубовима.
На горњој греди, неочекивано, наслоњен камени јастук као одмориште за птице.
Видјела сам да пролаз кроз капије мијења лица.
Снага припитомљеног камена враћала је човјеку мјеру.
Масивне клупе.
На једној од њих нечија заборављена капа.
Групе робустних, смјерних и смирених композиција које су тиховале.
Кроз њих, косо постављене греде резале су простор метафизичким гестом.
Мали православни храмови спремни за молитву путницима,
занесењацима, пустахијама, пјесницима.
Уз један храм нехајно је наслоњена греда, као кад домаћин одложи мердевине уз кућу. Без претензија.
На другоме је мјесто за обредни колач.
Причање приче са нашег тла.
Бијели камен нашег поднебља.
Мајке са црним марамама,
сабље, медаље.
Камена почивала за уморне.
У једном тренутку, умјетник, чистећи град, запали сакупљено грање и лишће.
У средишту Каменог града распламса се ватра.
Личило је на ритуал.
Призивање муза.
Прва се одазвала муза Поезије, Ерато.
Чула сам њен умилни, а затим и громки глас.
