Пише: Бошко Вукићевић
Изгледа да је Андрија Мандић постао својеврсна политичка опсесија „Вијести“.
Не прође готово ниједан дан, а да се у овом медију не појави нови текст о предсједнику Скупштине. И готово увијек — у негативном контексту.
Једном је проблем његова изјава, други пут његов политички потез, трећи пут његово ћутање, четврти пут нешто што је рекао прије десет или двадесет година. А када се не нађе довољно материјала за критику садашњег Мандића — онда се, чини се, пажљиво претражује политичка архива.
Утисак је да је све подређено истом циљу: пронаћи нешто што би се могло представити као Мандићева политичка недосљедност, непоузданост или неприхватљивост. Које у стварности не постоје. Умјесто суштине његове актуелне политике, тражи се контрадикција, политичка „штета“ и разлог за нови талас напада.
Али овдје се поставља једно много важније питање.
Да ли је заиста само Мандић проблем?
Или је проблем, заправо, чињеница да је српски политички фактор у Црној Гори данас дио власти?
Јер, ако се погледа шири контекст, тешко је не примијетити да критика Мандића често превазилази његову личност и његове конкретне политичке потезе. Она се, у значајној мјери, претвара у критику читавог политичког корпуса који представља српски фактор у црногорској власти.
А то је већ нешто сасвим друго.
„Вијести“ су од свог оснивања имале много већу улогу у црногорском јавном и политичком животу од улоге обичног медија. О њиховом утицају на политичке процесе у Црној Гори говорило се деценијама. Зато је сасвим легитимно поставити питање гдје престаје новинарска критика, а гдје почиње политичко дјеловање путем медијског утицаја.
Посебно када се један политичар из дана у дан представља готово искључиво кроз негативну призму, док се његови политички противници и њихови поступци посматрају кроз другачије, често знатно блаже стандарде.
И ту долазимо до суштине.
Могуће је критиковати Мандића. Могуће је критиковати сваку његову одлуку, сваку изјаву и сваки политички потез. То је саставни дио демократског живота.
Али није исто критиковати једног политичара и настојати да се политички делегитимише читав један дио друштва који има право на своје политичко представљање.
Црна Гора је 30. августа 2020. године ушла у нову политичку етапу. Од тада је српски политички фактор постао неизоставан дио власти и институционалног живота земље. То је политичка чињеница коју ниједна медијска кампања не може избрисати.
Могу се мијењати владе. Могу се мијењати коалиције. Могу се мијењати политички лидери.
Али се не може демократским путем избрисати политичка воља значајног дијела грађана.
Зато је и покушај да се српски фактор трајно уклони из власти осуђен на суочавање са истом оном стварношћу са којом су се суочили и многи други политички пројекти у Црној Гори: са чињеницом да се политичка стабилност не може градити искључивањем.
Занимљиво је, узгред, да се са оваквим односом према Мандићу и српском фактору у Црној Гори у дијелу јавности сусрећемо и у Србији. И тамо су Мандић и Митрополија црногорско-приморска постали предмет снажних политичких и медијских полемика. Разлози и интереси тих актера нијесу нужно исти, али је симптоматично када се различите кампање, из различитих центара, сусретну на истој мети. Тужно дјелује чињеница да се таквим срамним кампањама, осим уобичајених таблоида, активно бави и некада најугледнији балкански лист, београдска "Политика".
Ипак, све те кампање имају једно озбиљно ограничење.
Не могу промијенити стварност.
А стварност је да Црна Гора мора тражити пут ка помирењу, а не новим подјелама. Мора градити економско благостање, а не политичке ровове. Мора рјешавати идентитетска питања договором, а не искључивањем.
Српски фактор у Црној Гори не тражи ништа што није легитимно право једног народа и његових политичких представника: равноправност, институционално поштовање и рјешавање преосталих идентитетских питања на праведан и демократски начин.
А управо ће политика помирења и заједништва, прије него политика сталног сукобљавања, показати колико је која политичка стратегија одржива.
Зато се битка за будућност Црне Горе неће добити количином негативних текстова, политичким дискредитацијама или покушајима да се један дио друштва представи као стални проблем.
Добиће се онда када буде прихваћена једноставна чињеница:
Црна Гора је земља свих њених грађана и свих њених народа — и њена будућност може бити стабилна само ако у њој има мјеста за све.
Таква чињеница биће потврђена и на наредним изборима, на којима ће чланице актуелне владајуће коалиције однијети убједљиву побједу.
звор: ФБ аутора
