У Народној библиотеци „Стеван Самарџић“ представљена је књига „Огњена Марија Ливањска“ Буда Симоновића, документарно-књижевно свједочанство о страдању српског становништва у Ливну и селима Ливањског поља током љета 1941. године. О књизи су говорили аутор Будо Симоновић и директорица Библиотеке Бојана Ђачић, док је програм модерирала Ђина Бајчета.
Књижевно вече започело је приказивањем кратког документарног филма о страдању Срба у Ливну и Ливањском пољу и вађењу посмртних остатака жртава из јама у које су их усташе бацале током Другог свјетског рата. Пратећи приказане снимке, Будо Симоновић је објашњавао поједине кадрове, указујући на мјеста страдања, околности у којима су злочини почињени и дугогодишње настојање породица да пронађу, идентификују и достојно сахране своје најближе. Ауторово казивање дало је филмским записима додатни документарни значај и омогућило публици да непосредније разумије историјски контекст приказаних догађаја.
Будо Симоновић рођен је 15. октобра 1945. године у селу Осреци, у Манастиру Морачи. Након школовања у родном крају, Никшићу, Титограду и Фочи, завршио је 1969. године Филолошки факултет у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Професионални пут започео је као професор у гимназији „Слободан Принцип Сељо“ у Сокоцу, а потом се у потпуности посветио новинарству. Прве текстове објавио је још као студент, док је током рада на Романији био стални хонорарни дописник сарајевског „Ослобођења“. Његово вишедеценијско новинарско и књижевно стваралаштво обиљежено је истраживањем историјских догађаја, биљежењем судбина обичних људи и настојањем да се од заборава сачувају свједочења о страдању српског народа.
Говорећи о настанку „Огњене Марије Ливањске“, Симоновић је описао свој одлазак у Ливно и сусрет са простором у којем су деценијама били потискивани трагови једног од најтежих злочина над српским становништвом. Посјета школи у Челебићу, која је 1941. године била претворена у мјесто затварања, мучења и убијања, представљала је једну од преломних тачака у његовом истраживању. Простор намијењен образовању и одрастању дјеце постао је стратиште, а послијератно одсуство видљивог обиљежја о почињеном злочину показало је колико су дуго жртве биле потиснуте из јавног памћења.
Аутор је говорио и о сусретима са преживјелим свједоцима, чија су казивања постала темељ књиге. Разговори са људима који су као дјеца, жене и одрасли преживјели јаме, масовна стријељања, затварања и губитак најближих нису били само новинарско прикупљање података. Били су то сусрети са траумом која није престала окончањем рата, већ је наставила да живи у сјећањима преживјелих и њихових потомака. Симоновић је од појединачних исказа, породичних успомена, фотографија, имена и историјских чињеница градио цјеловито свједочанство о људима којима је злочином било намијењено не само физичко уништење него и брисање из историје.
Директорица Библиотеке Бојана Ђачић указала је на жанровску сложеност књиге, у којој се прожимају историографска грађа, документарна проза, новинарско истраживање, усмена историја и књижевно обликовано свједочанство. Нагласила је да се страдање српског становништва Ливна и Ливањског поља не може представити искључиво језиком података, јер иза сваког броја стоје име, породица, прекинут живот и траума која је наставила да постоји у потомцима.
Говорећи о историјском и моралном сегменту дјела, Ђачићева је истакла да је српско становништво Ливањског поља злочин дочекало готово потпуно неспремно, не само због одсуства организоване заштите него и због повјерења у људе са којима је деценијама дијелило свакодневни живот. Полазећи од сопствених моралних начела и чињенице да према својим сусједима нису гајили злочиначке намјере нити им наносили зло, Срби нису могли повјеровати да ће дојучерашње комшије и пријатељи постати њихови прогонитељи и убице. Управо је та претпоставка, да други неће учинити оно што ни они сами не би могли учинити другоме, условила њихову трагичну наивност. Повјерење је злоупотријебљено, а некадашња сусједска блискост замијењена хапшењима, затварањима, понижавањима, мучењима и масовним убиствима.
Осврћући се на књижевни и документарни поступак, Ђачић је указала да средишње мјесто у Симоновићевој књизи припада гласу свједока. Аутор жртве не своди на статистику, већ сваком броју враћа име, сродство, кућу, страх и неостварени живот. Појединачна казивања образују полифону структуру дјела: сваки свједок има сопствени ритам, језик, губитак и начин суочавања са прошлошћу, док се њихови искази међусобно допуњују и потврђују.
„Највећа вриједност Симоновићеве књиге лежи у томе што жртвама враћа оно што им је злочин настојао одузети: име, лице, поријекло, породичну припадност и право на памћење. Она не допушта да страдање остане затворено у јамама, архивама и породичном ћутању, већ га уводи у јавни и културни простор“, поручила је Ђачићева.
Кроз разговор који је водила Ђина Бајчета отворена су питања ауторовог сусрета са преживјелима, психолошких посљедица трауме, односа према починиоцима, границе између личног бола и историјског свједочења, као и одговорности аутора који туђу патњу претвара у трајни писани запис. Симоновићево казивање показало је да у средишту књиге није мржња, већ обавеза да се утврди истина, сачувају имена пострадалих и новим генерацијама остави свједочанство о посљедицама организованог зла.
„Огњена Марија Ливањска“ превазилази оквир књиге о једном историјском догађају. Она је документ о механизмима прогона и уништења, запис о дугом трајању трауме и опомена да заборав није помирење. Пострадале није могуће вратити, али је могуће сачувати њихова имена, њихову патњу није могуће поништити, али се може одбити њено порицање. Управо због тога ово дјело остаје књига свједочења, памћења и одговорности према прошлости и будућности.
Извор/фото: Народна библиотека ,,Стеван Самарџић"
