За њу је слика хроника и сјећање, али и историја човјечанства, а у њеним рукама оловка увијек пише срцем. Ауторка је жанровски различитих емисија и рубрика које се памте и, у складу са једном од њих, „Култура сриједом“, синоћ је била гошћа „Имагинаријума“, гдје је, у разговору са уредницом емисије Кристином Радовић, исплела још једну нит саткану од ријечи и слике. Наша Соња Вујадиновић.
Њене фреквенције су увијек зелене. Успијевала је да сликом и ријечју, попут паспартуа, истакне значај умјетности, али и скрене пажњу на културу живљења. Својим емисијама граду је удахнула посебан ритам и сачувала трагове који, када прођете градом који мирише на липе и кестене, остају дубоко у вама. А њен траг је дубоко уткан у живот Никшића.
Посебно памти баке и ушушканост у њиховом наручју, једну улицу и багремове, прву библиотеку и чувене сједјељке.
Поносна је на Награду ослобођења јер су јој је додијелили грађани и тиме потврдили да то што ради није униформно и да вриједи држати се новинарског кодекса. Веома брзо и лако се пронашла у новинарском послу, а и новинарство је још лакше пронашло њу. Када данас размишља о својим емисијама, има осјећај да кроз њих и даље путују и дух људи о којима је причала, али и дио ње који је оставила у свакој од тих прича.
Драго јој је што је култура постала популарна, али и признаје да је заговорник времена када су се културом, када су институције у питању, бавили људи од културе, они који су имали таленат. Сматра да Никшић има људе који могу да носе културу Црне Горе, али јој никада неће бити јасно како се од толико људи изаберу неки који баш то не могу. Никада није била за хиперпродукцију, а вријеме је такво да никада више људи није писало, а никада се мање није читало. Сматра да се из квантитета не рађа квалитет.
Никшић је, како каже, привилегован што ће 2030. године бити Европска престоница културе и вјерује да ће и Европа имати шта да научи од нас. Признаје да је књигоман и да је некада мислила да мора да прочита све што изађе из штампе. Прошле године одлучила је да се врати класицима, а књига којој се увијек изнова враћа јесте „Браћа Карамазови“, док је „Господар прстенова“ књига коју више никада не би жељела да прочита, пошто је она, како рече, исто што и Холивуд за умјетност.
За њу нема малих и великих тема. Сматра да се врлине могу усавршити, али не и научити, да мора постојати подлога, а да је свеопшта љубав темељ свих врлина. За њу су умјетност и стварност једнако моћни, али човјек је најмоћнији. Још само када би то користио онако како треба.
И након 32 године рада, стотина емисија и још више судбина и простора, Соња је остала досљедна себи.
Ауторка: Светлана Мандић
Фото/видео: РТНК
