Пише: Оливера Вулановић

Милан је био часовничар који је волио свој посао. По доласку кући, причао би својој жени, Боси:

„Знаш, сатови су попут људи. Имају трбух, срце, мозак. Према некима се поступа обзирно и то се одмах види кад дођу код мене. Они други се кваре као невољени и занемаривани.“
„Сат је, Босо, као мали човјек. Срце му је опруга која га покреће, а танки зупчаници који преносе сваки покрет, то су живци“.

Једнога дана, у Миланову радњу дође младић, лица ислуженог као стари папир. Милан је знао да је коцкар. Све тајне малог града биле су јавне.
Донио је на продају ђедов златни сат.
„Да ли је ово поклон?“
„Јесте, тихо рече младић.
„Драга моја жено,“ причао је касније Милан Боси:
„Руке су ми помало дрхтале док сам у руци држао старо злато које је изгубило некадашњи сјај, али сада је имало нову љепоту.“
„Кад сам отворио поклопац, осјетио сам ударце срца старог власника. Чинило ми се да је још топао од његових руку. Казаљке су и даље одмјеравале вријеме.“
„Унутра је била гравура:”
“Буди користан, вријеме тече.”
Ја немам новца којим бих откупио овај сат, рекао је Милан нервозном младићу.
“Али, ја га дајем у бесцијење,” рекао је он.
Милан је дуго гледао у сат, а затим уздахнуо и рекао:
„Не могу“
„Зашто?“ упитао је младић.
„Зато што не смијем нечије срце купити за ситан новац.“
„Стави на уво, још куца,“ рече Милан.