Пише: Бојо Пижурица

Тијеком овог стољећа Црна Гора се враћа себи, онаквој каква је била у првих тисућу година своје повјести. Петровићи су јој накратко навукли ружне српске букагије у којима није могла еуропски проходати. На срећу, оне сада пуцају пред снагом освијешћеног дијела црногорске заједнице. Том освјешћењу ми пуштамо глазбу и дајемо такт. Предуго је она размишљала ретроградно и азијатски, напокон је почела размишљати еуропски.

То што је Црна Гора била некакав метох цетињскога самостана коначно пада у воду. Папир са том причицом можете слободно понијети собом када кренете у заход. На његовим вратницама неће бити оних ознака мушки – женски, сви ћемо бити једно.

Црногорство је наш велики повјесни успјех али ту не треба стати. Православни дио јесмо добрано расцијепили али га још нисмо до краја разорили. Не мора Црна Гора одмах нужно постати католичка, важно је да њезин заблудјели дио постане грађанистички. И да они други дјелови и њихове партије остану национални. Све то по програму нашег Националног института за очување насљеђа и нашег Савјета за усклађење будућности и освјежење језика и писма.

Важан чимбеник је вријеме. Задовољни смо тиме што смо постигли у задњих 80 година али нећемо чекати још толико. Опћи нам је дојам да ће до половице овог стољећа све бити скухано. И скрхано. Ако су прогутали маусолеј, све ће. Откада гледају Брозовим оком све, ево, иде као по лоју.

Морамо се ускладити, ако се каже на Русе – на Русе, Србија крива – крива, ћирилица аут – аут. Ако Саксонија прогласи неовисност, не признати – не признати, и так даље. Изазвати разочарање запада била би велика погрешка. Запад не прашта, поготову сада када се ствара еуропски војни савез.

Црна Гора се одвојила од Србије али није од српства. Има ту још доста шубара које ваља подшишати. То је наша тренутачна задаћа. Када то обавимо, Србији ће скочити тлак зато што зна да је она сљедећа.

Литије су нас опоменуле да морамо нешто озбиљније подузети. Због њих умало да настане каос, морали смо суптилно реагират. Зато смо навукли нашу најфинију кринку и поставили неодољиве шарене клопке и мамилице. Мува радо силази до слатког сока биљке месождерке а онда – хоп! Стисак и крај. Мува се ођедном претвори у слуз мислећи да и даље има крила.

Главни увјет Црној Гори јесте да припитоми Србе до точке заборава. То се увијек радило новцем, унапрјеђењима и ситним привилегијама. Уз то, Срби лако забораве тко су. Ако кренеш притиском и уцјенама, буне се и јогуне, хајдучија је то. Из српског видног поља нестала је Далмација и њени разни заврлетни крајеви па ће тако и Црна Гора.

Још је важно довести их у фазу у којој сами кидишу на безувјетну сурадњу. Изазвати опћу пометњу и пристанак. И свеучилишни професори, и знанственици, и повјесничари, и љечници, и одвјетници, и глумци, и редатељи, и глазбеници, и власт, и опорба. Нарочито обратити позорност на рад са свећеницима и редовницима. И младима. Њима удахнути дух медитеранске посебности и привржености. Наш главни град биће онда и њихов. Наше мисли биће и њихове.

Зато упримо колико тко може, води се битка за спас Црне Горе.

Извор: Борба и дозвола аутора